Београд, 1966. — 214 с.
Последња епоха српске средњовековне архитектуре и уметности из времена кнеза Лазара и његових наследника тек у новије време је постала предмет опсежнијих и дубљих проучавања. Раније се поклањало више пажње споменицима који су настали у предходним епохама српског средњег века, мада се не може рећи да се и на споменицима доба кнеза Лазара није радило. Између два светска рата су на неколико црквених грађевина изведене конзерваторско рестаураторске интервенције у духу принципа тада савремених конзерваторских схватања, и штампано је неколико монографских студија о појединим споменицима и низ краћих осврта на поједине проблеме. Циљ ове студије је да захвати проблем постанка прототипа, а преко њега млађих споменика такозване моравске школе.