Чанак-Медић Милка, Тодић Бранислав. Манастир Жича

Београд, 1999. — 59 с."Велика Архиепископија, што се зове Жича“ - како задужбину првовенчаног српског краља Стефана Немањића именује почетком XIV века писац Теодосије - заснована је у преломно доба када је учвршћивана династија и успостављано краљевство. У духу хришћанског веровања у посвећене династије и владаре као божје намеснике одговорне за спасење народа којим су владали, заснивао се култ оснивача династије и култ светога краља Стефана Првовенчаног, чије су задужбине постале места окупљања народа и један од битних ослонаца његовог јединства. У исто време основана је самостална Српска црква и неопходне црквене институције и у градитељском полету који дуго није поновљен саграђени многи нови храмови. На челу тих храмова стајала је жичка црква посвећена Христовом Вазнесењу - Светом Спасу, названа „Велика црква“ или „Мати многим црквама“, а манастир у чијем је била саставу постао је најзначајније духовно средиште Срба. О Спасовом дому са усхићењем су писали стари писци, дивећи се колико његовој спољашној лепоти, толико и богатој унутрашњој садржини. Жича је изгледала као катедрале великих црквених средишта, што је одговарало националној цркви највишега ранга, а такво место у хијерархији српских цркава обезбеђено јој је не само тиме што је уз њу била столица српских архиепископа већ и посвећењем којим је уздигнута изнад других столних храмова у Рашкој.